četvrtak, 03. novembar 2011.

Zlatko Paković: "Znanje nije roba"

Taj trud, urodio je sledećim doživljajima: nekoliko studenata je gurnuto niz stepenice, jedan je udaren u stomak, jedan je davljen, a svi zajedno, zbijeni na prvom spratu gde im je prečen prolazak i do požarnog stepeništa, članovi studentskog plenuma ozbiljno su bili uplašeni, ne znajući šta do kraja dana mogu da očekuju od ovakve edukativne metode. Ipak, dodatni pripadnici obezbeđenja, povučeni su s fakulteta, a plenum je nastavio da radi.

Svoju prikrivenu represivnu strukturu (kojoj se dešava da propukne i u jednom udžbeniku u kojem se učenicima osmog razreda osnovnih škola preporučuju pornografski sajtovi), naš obrazovni sistem je otkrio juče u brahijalnom vidu. Ista je to škola!

Čemu ova represija prema nenasilnom delovanju studenata koje im je, uzgred budi rečeno, garantovano zakonom? Čemu to ćutanje u brojnim televizijskim debatama i među intelektualcima o biti studentske blokade i nasilju protiv nje? Šta je i za koga to tako strašno u jednostavnom zahtevu koji se svodi na to da bi obrazovanje, od osnovne škole do doktorata, moralo biti besplatno i svima pristupačno?

Pođimo od bliskog primera, od rezultata pretprošlogodišnjih studentskih protesta u Hrvatskoj i rada njihovog, još uvek aktivnog, plenuma. Uprkos tome što su zahtevi studenata delimično ispunjeni, treba imati na umu da bez njih danas ne bi bilo ni suđenja bivšem premijeru Ivi Sanaderu, ni sudske istrage koja se upravo vodi protiv HDZ-a, što je od epohalnog značaja za demokratiju ne samo na Balkanu.

Studentski plenum, jedina institucija direktne demokratije, u kojoj odlučuju svi, otvorio je za hrvatsku javnost polje politike, od kojeg, što je dobro poznato, savremeni političari beže kao đavo od krsta. Političari se, naime, ne brinu toliko za javno dobro, koliko za one koji ga uzurpiraju. Studentski je plenum, dakle, ukazao u Hrvatskoj na to zaboravljeno polje, polje same politike. To isto, pokušava danas studentski plenum u Srbiji.

Znanje je suštinsko javno dobro ili sama suština javnog dobra. Kad se zahteva da znanje ne sme da bude roba, uzdrmava se temelj postojećeg društveno-političkog sistema. Na videlo izlazi njegov skriveni princip da finansijska elita proizvodi univerzitetsku elitu, elitu znanja, kako bi je ova čuvala i propisima joj popločavala put ka još većoj uzurpaciji javnih dobara. To je finansijskoj eliti garantovano i Bolonjskom deklaracijom.

Studentski plenumi su pretnja ovom spletu finansijske i oligarhije znanja. To je ono zbog čega studente na Filozofskom fakultetu u Beogradu biju i prestravljuju oni koji bi trebalo da ih štite, a najmoćniji mediji ćute.

Znanje nije roba, ono se ne sme kupovati i prodavati, ono se daruje, a zajednica u kojoj se znanje bude darovalo i razmenjivalo, u kojoj, dakle, svi budu imali ne samo jednako pravo na njega nego i jednak pristup - biće zajednica ljubavi.

Da obrazovanje može biti organizovano i na sasvim drugačijoj osnovi od tržišne - predstavljajući pomenuto darovanje, a ne privatni posed na kojem se svaki ulazak „nezaposlenog“ strogo kažnjava - pokazuje, kod nas potpuno ignorisan, slučaj državnog Bolivarovskog univerziteta Venecuele (UBV, Universidad Bolivariana de Venezuela), osnovanog 2003, kad je shvaćeno da se postojeći univerziteti ne mogu reformisati u smeru antineoliberalističkog društvenog procesa.

Nasuprot zapadnjačkom sistemu visokoškolske edukacije - što je odnegovan u SAD a do savršenstva doveden u komunističko-kapitalističkoj Kini, po kojem se znanje prodaje kao opšteprimenjivo na globalnom nivou, te različite ekonomske ili socijalne probleme u različitim regijama, rešava uvek na isti način, čime zapravo potire i same specifičnosti problema i specifičnosti mogućih originalnih rešenja, sistemu obrazovanja kakav su prihvatili i venecuelanski fakulteti kojima rukovodi bela konzervativna elita što danas predstavlja glavnu snagu opozicije vlasti Uga Čavezea - kao primer borbe protiv te epistemološke hegemonije, stoji Bolivarovski univerzitet Venecuele, stvoren s ciljem da visoko obrazovanje omogući i najsiromašnijim slojevima stanovništva.

Predavanja i istraživanja na ovom univerzitetu, ne samo u njegovom središtu nego i u hiljadu osamsto univerzitetskih sela, organizovana su tako da rešavaju konkretne probleme u različitim regijama. Deo diplomskog rada predstavlja zajednički projekat koji izrađuje i ozbiljuje grupa od četrdesetak studenata. Naime, jednom nedeljno, od početka do kraja školovanja, oni rade na terenu s marginalizovanim grupama kojima pomažu da reše sopstveni problem. UBV nije podeljen, kako je to uobičajeno, na katedre, nego na nacionalne programe.

Нема коментара:

Постави коментар