četvrtak, 03. novembar 2011.

Darko Drašković: "Studentski protesti i logike reprezentacije i policije"

Jedan od tipičnih argumenata protiv studenata u protestu kaže da protesti nisu legitimni zato što oni koji protestvuju nisu legalni predstavnici studenata. Na taj argument nadovezuje se priča o tome kako nelegalna i nelegitimna manjina, sprovodeći svoju samovolju, vrši nasilje nad većinom studenata koja bi želela da sluša predavanja.

Pomenuti argumenti nude nam se kao očigledni. Upravo stoga, prema njima bi trebalo, takoreći refleksno, da zauzmemo oprezan stav. Naime, Francuski filozof Luj Altiser naučio nas je da je očiglednost osnovni ideološki efekt. U skladu sa tim naukom, same ideje jedne ideologije prezentuju se(be) kao nešto očigledno, i mogli bismo reći, kao nešto potpuno prirodno i normalno. Zaista, nije li prirodno i normalno da studente treba da predstavljaju baš oni ljudi koje su studenti sami izabrali u tu svrhu? Nije li očigledno da niko, nijedan student ili nijedna grupa studenata, nema pravo da govori u ime svih studenata ako joj studenti nisu eksplicitino izraženom voljom na izborima dali pravo na to?

Ne ulazeći u pitanje legalnosti izbora za studentski parlament, konstatovaćemo odmah na početku problematičan legitimitet studentskih poslanika u parlamentu (u ovom tekstu reč je, pre svega, o Filozofskom fakultetu u Beogradu). Naime, broj studenata koji su uzeli učešća na izborima za studentski parlament manji je od broja studenata koji su uzeli aktivnog učešća u protestu. Ako, pri tome, broj studenata koji protestvuju proširimo i na one koji su putem potpisa peticije pružili podršku protestu, onda je broj protestanata nesamerljivo veći od broja studenata koji su izašli na izbore za studentski parlament. Toliko o pitanju legitimiteta poslanika u studentskom parlamentu.

Način na koji smo postavili pitanje legitimiteta, međutim, nije jedini način da se pokrene ta tema. Štaviše, upravo navedeno rezonovanje, rezonvanje kojim smo pokazali nelegitimitet navodnih predstavnika studenata u parlamentu, počiva na istim pretpostavkama kao i argumenti protiv protestanata koje smo naveli na samom početku teksta. Te pretpostavke (kao ideje ideologije) marikrane su očiglednošću. O kojim pretpostavkama je reč?

Ima ih dve, i za potrebe ovog kratkog razmatranja označićemo ih na sledeći način: 1) pretpostavka reprezentacije, 2) policijska pretpostavka.

Pretpostavka reprezentacije počiva na ideji da neka individua, budući osoba ili ličnost, može da i treba da, izražavajući svoju volju putem izbora ili glasanja, imenuje nekoga ko će da je predstavlja ili da je zastupa, tj. nekoga ko će da je reprezentuje pred nekim ili pred nečim. Sama individua, koja prenosi na nekog svoju volju ovim putem, mora da ima neko svojstvo ili mora da ispuni neki uslov da bi na to polagala pravo. U našem slučaju, individua mora da bude student da bi mogla da izabere nekoga da je predstavlja u studentskom parlamentu.

Razmatranje ideje svojstva koje individua mora imati ili uslova koje ona mora ispuniti navodi nas da se pitamo o tome ko ili šta definiše ili određuje potrebne uslove ili neophodna svojstva. To pitanje vodi nas razmatranju druge pretpostavke koju smo naveli gore – policijske pretpostavke. Naziv ove pretpostavke dugujemo francuskom filozofu Žaku Ransijeru: “Na politiku se generalno gleda kao na skup procedura putem kojih se postižu okupljanje i saglasnost kolektiva, ogranizacija moći, distribucija uloga i mesta, i sistem legitimizacije te dristribucije. Predlažem da se ovom sistemu distribucije i legitimizacije da drugačije ime. Predlažem da ga nazovemo policijom”. Uloga policije je da definiše društvene uloge i mesta koje pojedinci treba da igraju ili da zauzmu. Uslov koji individua mora da ispuni, odnosno svojstvo koje ona mora da ima, upravo jeste ta uloga ili to mesto. Samo ako osoba igra određenu ulogu, u našem slučaju ulogu studenta, ona ima pravo da bira svoje predstavnike, odnosno da na njih delegira svoju volju.

Kakve sve to veze ima sa odlukom studenata da se organizuju u vidu plenuma? Isprva bismo mogli pomisliti da se jedina razlika između delovanja putem plenuma i delovanjem putem parlamenta sastoji u tome što studenti koji uzimaju učešće na plenumu reprezentuju isključivo sebe (u stvari, ako reprezentaciju shvatimo kao neki prenos, onda se ovde uopšte ne bi radilo o reprezentaciji, već o prezentaciji – studenti se prezentuju lično na plenumu, bez posrednika koji bi ih reprezentovali), dok su u slučaju studentskog parlamenta jedni studenti reprezntovani od strane drugih studenata. Međutim, mišljenja sam da je razlika mnogo dublja, i da upravo na njoj počiva potencijalna radikalnost studentskog protesta.

Ideja da plenum kao forma organizacije treba da počiva na principu anonimnosti nije, u prvom redu, na snazi da bi se studenti zaštitili od mogućih hajki i kazni koje bi mogle da uslede. Naime, mi vrlo dobro znamo da uprava fakulteta i parlamentarci prave spiskove neposlušnih studenata (i ne samo spiskove! oni snimaju direktno video kamerama) , a posebno onih koji uzimaju aktivnije učešće. (U tom smislu, prigovor od strane fakultetske uprave da se studenti kriju iza anonimnosti više je nego ciničan). Ne, ideja anonimnosti u prvom redu znači odbijanje logike reprezentacije. Studenti neće da se predstave lično i neće da budu reprezentovani putem svojih kolega zato što podozrevaju da u samoj logici reprezentacije postoji ne samo nešto što izlaže same pojedince i protest riziku, već i nešto duboko lažno, nešto što obesmišljava njihov protest. Šta je to?

U logici reprezentacije krije se logika dominacije. Logika reprezentacije implilcira prenos aktivnosti sa onoga koji je predstavljen na onoga koji ga predstavlja. Time se onaj koji je predstavljen dezinvestira od moći delovanja kojom raspolaže, i ta moć, otuđena od njega, pervertira se u vlast koja se vrši nad njime. Parlamentarci predstavljaju prvu i direktnu instancu ove perverzije. Oni predstavljaju najočigledniji slučaj alijenacije životne, delotvorne moći samih studenata, i njene perverzije u vlast nad studentima . Studentski parlament predstavlja “vampira koji oživljava samo isisavajući živu delatnost” studenata. Osim toga, logika reprezentacije nije samo logika dominacije – ona je ujedno i logika falsfikacije stvarnih interesa studenata (svi vrlo dobro znamo kako studentski parlament artikuliše studentske zahteve). Ta falsifikacija konkretizuje se u materijalnom izrabljivanju studenata u korist vlasti fakulteta (uprave fakulteta i parlamentaraca). Upravo ta dva momenta logike reprezentacije – moment dominacije i moment eksploatacije – studenti su imali prilike da osete na svojoj koži. Upravo zato, spontano sledeći Sartrovo geslo koje kaže da “su izbori zamka za budale”, studenti prihvataju logiku anonimnosti odbijajući logiku reprezentacije.

Međutim, iza odbijanja logike reprezentacije krije se još jedna moguća radikalna negacija, još jedno potencijalno radikalno odbijanje. Reč je o negaciji samog policijskog poretka uspostavljenog od strane vlasti na fakultet. Pravo pitanje koje bi, po mom mišljenju, studenti morali da postave trebalo bi da glasi: a zašto bi samo studenti mogli da učestvuju na plenumu i da odlučuju o studentskim pitanjima? Zašto bilo ko ne bi mogao da odlučuje o stvarima koje se tiču bilo koga, tj. svakoga? Zašto bilo ko, pa bio on ili ne student, ne bi mogao da dođe i da uzme učešća u diskusiji i u glasanju?

Negacija policijskog poretka, poretka koji distribuira mesta i uloge i legitimiše tu distribuciju, kao i postavljanje navedenih pitanja, predstavljali bi akt afirmacije radikalne jednakosti. U suspenziji uloga i mesta koje propisuje policija – u našem slučaju, vlast na fakultetu koja definiše šta je to student i koje uslove neko mora da ispuni da bi bio student -, mesta i uloga na kojima počiva društvena hijerarhija, iskrsnula bi radikalna jednakost “svakoga sa bilo kime” (Ransijer). Time bi se, i u tome se sastoji smisao i ulog Ransijerovog razlikovanja politike i policije, sprovodila jedna autentična politika – aktivnost čiji se smisao oduvek sastojao u borbi protiv dominacije i eksploatacije.

Нема коментара:

Постави коментар