Zbog dugotrajne ekonomske krize, vladinog sistematskog sasecanja davanja za univerzitet i drastičnog pada zaposlenosti i realnih prihoda,čak i nominalno iste školarine danas su realno više nego ranije, a njihovo preračunavanje u evre je blef, jer se plate dobijaju u dinarima.
Čisto etički posmatrano, moja generacija, koja se školovala besplatno, nema pravo da sada od nekoga traži da plati studiranje, ali ostavimo etiku po strani, ona je odavno prestala da bude relevantan činilac u akademskom životu.
Studiranje nije besplatno; ono je plaćeno preko poreza. Tačno je da svi plaćaju porez, a da ne studiraju svi, ali nisu ni svi bolesni, ne slažu se svi sa Jeremićevom jurnjavom po svetu, ne misle svi da stranim firmama treba davati ogromne (tajne) poreske olakšice, niko normalan nije hteo ni izraelski satelit ni džinovsku korupciju u javnim nabavkama, mnogi od nas misle da su pola milijarde evra za KiMgodišnje bačene (delimičnopokradene) pare itd., ali svi plaćamo i to: siledžiju Miladina Kovačevića koji sam vredi više od svih inkubatora kupljenih poklonima u novcu. Odnosno ne svi, plaćamo mi kojima se odbija od plate, a što je neko visočije u sistemu, toliko manje poreze plaća pa ih i predsednik republike moli da budu obzirni i ipak daju nešto za zajedničke troškove (što njima ne pada na pamet).
Para dakle ima, pitanje je samo kudaidu. Osim toga, Srbija ima neracionalnu mrežu državnih univerziteta. Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici se održava iz političkih razloga, u Novom Pazaru je osnovan iz istih razloga, na niškom i kragujevačkom ima taman toliko dobrih nastavnika da se može napraviti jedan univerzitet, na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu ima premnogo ljudi koji su čist suvišak i po potrebama i po kvalitetu rada.Broj isturenih odeljenja državnih fakulteta je već neozbiljno veliki (u Bujanovcu je otvoreno istureno odeljenje Ekonomskog fakulteta iz Subotice!), mnogi profesori se ponašaju kao trgovci univerzitetskom robom i rade na po nekoliko državnih i privatnih fakulteta u zemlji i inostranstvu, a nigde nisu sa svojim studentima, bave se svojim privatnim preduzećima itd. Sve se to plaća preko budžeta. Ukinimo ono što nije potrebno, uvedimo platne razrede, zabranimo tezgarenje i bavljenje privatnim preduzećima i biće dovoljno para da ono što ostane bude dobro.
Nije pošteno buniti se zašto studenti ne traže bolju nastavu umesto nižih školarina. Na nama profesorima jeda radimo pošteno posao za koji primamo platu i da studentima obezbedimo studije od osnovnih do doktorskih koje zaista zaslužuju taj naziv, a ne ove provizorije. Zašto nema otkaza za korumpirane ili loše nastavnike pa da se tim novcem zadrže bar neki mladi koji odlaze ne zato što nema para nego zato što dobri izgleda više nikome nisu potrebni. Onda bi studenti dobijali nešto za novac koji sada daju i manje bi se bunili.
Vlada svesno smanjuje davanja za državne univerzitete želeći da ih potisne na marginu. Kada je formirana radna grupa za sveobuhvatnu reformu propisa, jasno nam je rečeno da naš cilj nije da pojednostavimo propise za studente i zaposlene na državnim fakultetima već da smislimo kako da olakšamo domaća i strana privatna ulaganja u visoko školstvo. Ali skoro svi privatni fakulteti rade samo ono što je profitabilno i većina ih je loša (istina, ima takvih i državnih). Oni nisu budućnost obrazovanja u ovoj zemlji. Zauzvrat je stvorena atmosfera u kojoj su državni fakulteti trošak. Ali visoko obrazovanje nije prvenstveno investicija u ličnu karijeru pojedinog studenta već investicija društva u svoju sopstvenu budućnost. Sa svakom strukom koja bude nestala, nestaće i domaća kompetencija koju ne može da nadomesti nikakva konsultantska prodaja magle.
Konačno, novac se štedro daje za stvari od kojih ni društvo ni država nemaju nikakve koristi, npr. onih 30 miliona dinarakoje je Grad Beograd poklonio SPC za nespecificirane troškove održavanja crkava i manastira mogli su se mnogo korisnije utrošiti na, recimo, opravku zgrade Hemijskog fakulteta, da se Biološki fakultet skupi na jednom mestu ili Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković” najzad dobije iole normalan status.
Prazne priče o „misijama” i „vizijama” i opravdanja zašto vlada ne treba, a studenti treba da finansiraju visoko školstvo u trenutku kada su političarima puna usta o društvu znanja, samo će produbiti problem. A nije pet do dvanaest da se oni reše, već je pola jedan.
Ljubiša Rajić
Profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Нема коментара:
Постави коментар