Visokoškolsko obrazovanje je kod nas skupo, naročito ako se iznosi školarina uporede sa prosečnim zaradama stanovništva. Pa i ako se uporede sa školarinama u drugim zemljama. U Hrvatskoj su školarine slične kao u Srbiji, ali kod nas je skoro duplo niža prosečna plata. Naše školarine su više i od onih u Austriji i Nemačkoj, a pogotovo su više u poređenju sa kupovnom snagom stanovništva.
Tako da su porodice koje kod nas plaćaju školarinu u neravnopravnom i prilično nezavidnom finansijskom položaju.
Takođe, kada analiziramo ko su samofinansirajući studenti u Srbiji videćemo da je među njima mnogo veća zastupljenost učenika koji su završili srednje stručne škole, a oni su, prema nekim drugim istraživanjima, u proseku, iz siromašnijih domaćinstava. Zato se može reći da je naš sistem finansiranja visokog obrazovanja, sa budžetskim i samofinansirajućim studentima, socijalno nepravedan: ako ste siromašniji, imate mnogo veće šanse da plaćate školarinu, dok veće šanse da budu finansirani iz budžeta, statistički gledano, imaju gimnazijalci iz srednjeg i visokog staleža. Naravno, to ne znači da su sva domaćinstva iz kojih dolaze gimnazijalci bogatija, ali poređenja pokazuju da razlike u odnosu na većinu stručnih škola postoje.
Prilično zapanjuje i podatak da naša privatna izdvajanja, kroz školarine i drugo, i ono što država izdvaja, zajedno čine sumu koju u Evropi čine samo javna izdvajanja. To znači da školarine kod nas samo nadomeštaju ono što država ne ulaže u visoko obrazovanje. Država je tako praktično prepustila visoko obrazovanje tržištu na kojem fakulteti uzimaju od studenata koliko mogu i koliko smatraju za potrebno.
Zato se i te kako oseća potreba za jačim učešćem države u finansiranju, ali i u regulisanju sistema školarina. Ona bi morala da teži ujednačavanju školarina na svim fakultetima, da ne bi finansirala samo one koji imaju dobar uspeh na prijemnom i visoke ocene nego i siromašne studente. Jer uspeh meren isključivo ocenama u velikoj meri je pokazatelj socioekonomskog porekla i mogućnosti koje je porodica imala da ulaže u budućeg studenta.
Država bi trebalo da obezbedi i učenicima iz siromašnih porodica sa ne tako dobrim uspehom u školi da mogu da nastave školovanje. Time bi ona delovala korigujuće, dok sada ovaj sistem finansiranja podržava reprodukciju socijalnih nejednakosti. On daje onima koji već imaju, a zapravo uzima od onih koji su u jako teškoj situaciji.
Jer samofinansirajući su kod nas, ne tako retko, prinuđeni da dok studiraju zarađuju novac, a oni ostaju i bez bilo kakve podrške, počevši od prava na stipendiju do subvencionisane ishrane i mesta u studentskom domu. Mi trenutno imamo sistem gde se ležaj u studentskom domu gotovo isključivo dobija na osnovu uspeha, tj. proseka ocena.
Ovakav sistem se opravdava nastojanjem da i u Srbiji bude povećana efikasnost studiranja, ali obrazovna politika trebalo bi da uspostavlja balans između efikasnosti i kvaliteta, jer cilj studiranja nije u tome da neko ,,prođe kroz fakultet” nego i da ,,fakultet prođe kroz njega”. U stvari, naš sadašnji obrazovni sistem naglašava efikasnost, donekle zanemaruje kvalitet, a potpuno zanemaruje socijalnu pravdu.
Kad je reč o platama nastavnika, razlike u njihovoj visini u drugim zemljama nisu tako velike. U Nemačkoj i Francuskoj univerzitetski profesori na državnim univerzitetima su prevashodno državni službenici i samim tim njihove plate potpadaju pod tarifne ugovore koje imaju zaposleni u visokom obrazovanju. Zato ovi nastavnici imaju iste plate, bez obzira na to na kom su fakultetu. A precizno je regulisano koliko i gde oni mogu mimo plate da zarađuju. Oni se i podstiču da na projektima zapošljavaju doktorande i mlade stručnjake, a ne da te projekte koriste da bi sebi uvećali platu.
Predrag Lažetić
Direktor-istraživač Centra za obrazovne politike, Beograd
Нема коментара:
Постави коментар