utorak, 01. novembar 2011.

Jana Baćević: "Zašto studente nema ko da podrži?"

Na pisanje ovog teksta podstakao me je tekst Ivana Selimbegovića objavljen 26. Oktobra 2011 na sajtu Peščanika (Zašto treba podržati studente u blokadi?), kao i srodan tekst profesora Todora Kuljića (Studentski otpor razaranju uma, 24.10.2011). U uvodnom paragrafu, Selimbegović skreće pažnju na to da u javnosti još uvek nedostaju suvisle analize studentskih zahteva. Drago mi je što je argumentovana rasprava o problemu komercijalizacije znanja konačno dospela u srpsku javnost i želim da joj dam skroman doprinos pokušajem da odgovorim na dva pitanja – zašto nema (osim izuzetno) solidarnosti između profesora i studenata, i zašto je pokušaj suvislog razmatranja ovog i srodnih problema vezanih za (ne samo visoko) obrazovanje do sada izostao.

U modernističkoj, kao i kritičko-pedagoškoj koncepciji znanja, profesori i studenti su „prirodni saveznici“ zato što su uključeni u isti proces: proizvodnju i prenos znanja. Čak i modernističke koncepcije koje podrazumevaju hijerarhijski odnos (profesori znanje „imaju“, studenti ga „primaju“) sadrže notu egalitarnosti; podrazumeva se da studenti napreduju kroz „lestvicu“ znanja te da jednog dana dostižu (i nadmašuju) profesore. Kritičko-pedagoški pristupi, koje zastupaju pedagozi/filozofi poput Paola Freirea ili Žaka Ransijera, dalje demokratizuju ovaj proces, insistirajući na jednakim kapacitetima – i stoga pravima i učešću – jednih i drugih u procesu saznavanja. Profesori, u tom smislu, postaju samo pomagači, oni koji omogućavaju kontekst u kome učenje može da se nesmetano odvija. U oba slučaja, međutim, interesi studenata i profesora se preklapaju: promene u sistemima finansiranja obrazovanja pogađaju i jedne i druge, promena uslova rada pogađa i jedne i druge. Ovo je razlog zašto se profesori tradicionalno pridružuju studentskim protestima širom sveta.

U neoliberalnoj koncepciji znanja, međutim, ovo nije slučaj. Koncepcija znanja kao robe podrazumeva da su studenti kupci ili klijenti, a profesori pružaoci usluga. Samim time, njihovi interesi su razdvojeni: profesorima je u interesu da klijenti budu zadovoljni i ostanu relativno verni korporaciji (univerzitetu); studentima je u interesu da za relativno nisku cenu dobiju maksimalno iskoristivu ili zadovoljavajuću robu ili uslugu. Trendovi osiguranja kvaliteta i prilagođavanja obrazovanja „potrebama“ tržišta rada i ekonomije (kao da su ekonomija i tržište rada autonomni sektori koji „imaju“ sopstvene potrebe) vezani su za ovu vrstu odnosa. Naravno, odluke vezane za obrazovanje donosi treća grupa – administratori, bilo vezani za univerzitet (rektori, dekani), bilo za državu (ministri i agencije); u neoliberalnoj koncepciji, cilj obe grupe je da obrazovanje generiše višak vrednosti, u prvom slučaju, za univerzitet, u drugom, za nacionalnu ili transnacionalnu ekonomiju. To dovodi profesore u položaj gde su zahtevi administracije sve veći, a broj stalnih ugovora (ili radnih mesta) koji nude kakvu-takvu sigurnost sve manji. U ovoj situaciji, nije iznenađujuće što se i oni koji bi se možda bunili plaše suočavanja sa administracijom, u strahu da će izgubiti posao. Samim time, „prirodno savezništvo“ između profesora i studenata je prekinuto. Profesori su opterećeni pokušajima da zadrže posao (čiji obim, usled disproporcije u rastu broja studenata i broja nastavnog osoblja, raste) i ispune kriterijume kako poslodavca, tako i klijenata (studenata). Studenti, s druge strane, postaju sve usmereniji na tržišnu vrednost (zapošljivost) i cenu proizvoda (visinu školarine).

Ovo je, ujedno, i odgovor na pitanje zašto izostaje ozbiljna, argumentovana kritika transformacije visokog obrazovanja u Srbiji. Profesori, pritisnuti očekivanjem da prilagode nastavu zahtevima „tržišta rada“, ili uplašeni od konfrontacije sa administracijom, nisu – sa retkim izuzecima – u mogućnosti da je podstaknu ili pruže. Studenti, uhvaćeni u klopku neoliberalnog sistema, sopstvenu kritiku prečesto iscrpljuju u zahtevima za smanjenjem školarina ili revizijom uslova njihovog plaćanja (što je ekvivalent zahteva da se dobije popust na frižider, ili da se on otplaćuje u više rata). Ova vrsta kritike, međutim, usmerena je samo na krajnje faze procesa proizvodnje znanja; ona gotovo uopšte ne dotiče uslove, upravljanje, niti – i onde je Selimbegovićev tekst dobrodošao izuzetak – implikacije ideje da je znanje javno dobro, niti pitanja koja iz toga slede, kao što su, na primer, ko određuje njegovu vrednost, ko upravlja distribucijom znanja (te i regulacijom „intelektualne svojine“), i (u Srbiji gotovo potpuno izbegnuto pitanje) kako se ono koristi (dakle, socijalne, političke i etičke implikacije naučnih istraživanja). Da bi znanje postalo javno dobro, neophodno je da postoji javni interesovanje za pitanja upravljanja njime. Studentski protesti u Beogradu (i širom sveta) skreću pažnju javnosti na probleme vezane za transformaciju visokog obrazovanja; međutim, da bi se ova pažnja razvila u održivu, trajnu i konstruktivnu kritiku, neophodno je da profesori, studenti, roditelji, i svi ostali zainteresovani, shvate da su problemi transformacije znanja problemi svih nas.


Autorka je gostujuća istraživačica na Odeljenju za javne politike Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti. Istraživanjem i kritikom obrazovanja bavi se od 2001. godine, objavljuje stručne radove i analize, naročito na temu socijalnih i političkih implikacija transformacije visokog obrazovanja. Doktorirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Нема коментара:

Постави коментар