subota, 05. novembar 2011.

Tamara Đorđević: "Skandal krize autonomije univerziteta: Vanredno stanje visokog obrazovanja i biopolitizacija studentskog života"

Pri ulasku u hol zgrade Filozofskog fakulteta u Beogradu vaše kretanje beleži kamera.

Tradicionalni model nadzora u kazneno-popravnim institucijama na Zapadu konceptualizovan je prema Bentamovoj (Jeremy Bentham) ideji takozvanog panoptikuma. Bentamov panoptikum prema Fukoovoj interpretaciji indukuje u zatvoreniku svest o stalnoj posmatranosti, obezbeđuje automatsko funkcionisanje vlasti i postiže efekte nadzora i kontrole. Arhitekstonska konstrukcija panoptikuma obezbeđuje posmatraču adekvatan nadzor nad posmatranim i mogućnost da posmatrač ne može biti viđen od strane posmatranog, dok posmatrani ne može znati u kom trenutku ga nadziru. Takav model upravljanja ljudima u savremenom društvu pod izgovorom paranoične “bezbednosti” društva od nekakvih spoljašnjih “pretnji” zamenjen je tehnološkim sredstvima koja obezbeđuju nadziranje ljudi na ulicama i u javnim objektima.

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, danas, 3. novembra 2011. godine, studentima je bila ugrožena bezbednost od strane onih koji veštinu upravljanja sporvode praksom permanentnog nadziranja. Uprava Filozofskog fakulteta prethodnog dana najavila je angažovanje profesionalnog privatnog obezbeđenja u cilju obračunavanja sa studentima koji već nekoliko dana sprovode blokadu i bore se za omogućavanje prava na obrazovanje svih ljudi.

Savremena bipolitička praksa sprovođena sa pozicije moći koristi se efektima ugrožene sigurnosti i slobode pojedinaca i grupa dok, s druge strane, proizvodi takozvano vanredno stanje koje karakteriše današnje društvo. Vanredno stanje se pokazuje kao prag „neodlučnosti” između demokratije i apsolutizma. Njega u diskurs biopolitičke filozofije uvodi italijanski filozof Đorđo Agamben dovodeći u vezu slučaj o posebnim odredbama koje je uveo Hitler po dolasku na vlast tridesetih godina i politički potez Američkog predsednika Džordža Buša posle 11. septembra 2001. Buš je izdao naređenje da se procesuiraju građani za koje se smatra da su umešani u terorističke aktivnosti. Hitlerove odredbe su se ticale ukidanja određenih članova Vajmarskog ustava. Zajedničko mesto modernog totalitarizma hitlerovskog tipa i Bušove prakse suspenzije prava pojedincu „koji se ne može imenovati niti bilo gde svrstati” jeste proizvodnja i identifikacija brojnih kategorija građana koje se ne uklapaju u politički sistem. Agamben poredi nacističke žrtve i subjekte savremenog doba nalazeći razliku u činjenici da su subjekti savremenog doba meta koja se ne da definisati u pravnom smislu ili odrediti prema identitetu. Drugim rečima, žrtve u nacističkim logorima zadržavale su jedino svoj jevrejski identitet, dok u savremenom svetu potencijalni subjekt podvrgnut procesuiranju može biti svako.

Vanredno stanje na Filozofskom fakutletu u Beogradu otpočelo je suspenzijom zakona koji predviđa autonomiju univerziteta uvođenjem posebnih odredbi omogućavanjem privatnom obezbeđenju da reguliše kretanje studenata, legitimiše ih i realizuje par fizičkih napada na studente. U članu 4. Zakona o visokom obrazovanju, pod Tačkom 8. predviđa se učešće studenata u upravljanju i odlučivanju, dok Član 7. predviđa nepovredivost akademskog prostora: “Prostor visokoškolske ustanove nepovrediv je i u njega ne mogu ulaziti pripadnici organa nadležnog za unutrašnje poslove bez dozvole nadležnog organa te ustanove, osim u slučaju ugrožavanja opšte sigurnosti, života, telesnog integriteta, zdravlja ili imovine.” Privatno obezbeđenje nije pozvano zbog prethodno navedenih stavki koje bi služile kao izgovor za dovođenje privatnog obezbeđenja na državni fakultet, jer takvih oblika ugrožavanja sigurnosti od strane studenata nije bilo. Nekoliko dana ranije dogodio se napad neonacista bacanjem zapaljene baklje na zgradu Fakulteta i studente koji su bili u njoj, međutim, taj slučaj nije skrenuo značajnu pažnju Upravi fakulteta. U saopštenju Uprave fakulteta kao razlog za angažovanje privatnog obezbeđenja navodi se pokušaj uspostavljanja uslova za realizaciju nastave, a ne zbog, kako to zakon predviđa, ugrožavanje opšte sigurnosti: “Dа bi se uspostаvili uslovi zа reаlizаciju nаstаve, u četvrtаk 3. novembrа čitаonice i biblioteke nа 2, 3, 4. i 5. sprаtu nove zgrаde neće rаditi, а pristup ovom delu Fаkultetа imаće sаmo rаdnici obezbeđenjа i zаposleni nа Fаkultetu koji će u ovom delu zgrаde u četvrtаk rаditi nа održаvаnju čistoće i obezbeđivаnju uslovа zа početаk nаstаve u petаk.”

Iako je de facto povređen Zakon o visokom obrazovanju koji garantuje autonomiju univerziteta, upadamo u jednu zamku u odnosu na svojstvo nomosa, prava. Naime, Agamben nas poučava da je u konstelaciju pravnog teksta upisan paradosks suverenosti koji se temelji na specifičnoj poziciji suverena. On je istovremeno unutar i izvan pravnog poretka. Kada suveren proglašava vanredno stanje, on se nalazi u poziciji izvan zakona. Međutim, on mu i pripada samim tim što je nadležan za suspenziju zakona, iako pravni diskurs podrazumeva da niko ne može da se nađe u poziciji iznad zakona. Ovaj paradoks ogleda se u izjavi: „Ja, suveren koji sam izvan zakona, proglašavam da ništa nije izvan zakona.” Zbog ovog paradoksa zakonske odredbe predstavljaju instancu depolitizacije društvenog okvira čime se otvaraju mogućnosti za biopolitičke intervencije.

Biopolitičke intervencije zabeležene su prilikom pokušaja zatvaranja protivpožarnog ulaza na Filozofskom fakultetu od strane angažovanog privatnog obezbeđenja, tokom prepodnevnog legitimisanja studenata, strateškog pomeranja svih časovnika na fakultetu trideset minuta unazad kako bi studenti koji su prespavali na fakultetu kasnili sa svojim aktivnostima i obavezama, zaključavanja svih WC-a osim jednog na prvom spratu radi primoravanja studenata da siđu sa ostalih spratova i onemogućavanja njhovog povratka nazad, rekstrikcija grejanja u cilju proteravanja studenata sa fakulteta i fizičkog obračuna sa njima. Na jednom od video snimaka vidi se kako šef obezbeđenja šutira studenta Kostu Ristića posle čega on pada na zemlju. Zajedno sa dvojicom svojih kolega, Matejom Medenicom i Vukom Vukovićem, takođe maltretiranih (davljenih, vučenih za kragnu i udaranih u stomak) Ristić se našao na “poternici” Uprave fakulteta. U saopštenju na sajtu Filozofskog fakulteta pod izgovorom bahatog ponašanja studenata Ristić, Medenica i Vuković okrivljuju se za niz “disciplinskih, prekršajnih i krivičnih dela”.

Status ovih studenata u terminologiji biopoltičke filozofije odgovara Homo sacer-u. Homo sacer je subjekt čija se specifičnost odnosi na njegovo uključenje u politički poredak jedino putem njegovog isključenja. Napadnuti, tučeni i maltetirani studenti isključeni su iz pravnog poretka u trenutku kada traže svoja prava i kada u uslovima vanrednog stanja diskurzivno i faktički pravna snaga sarađuje sa pozicijom moći suverena, odnosno Uprave fakulteta, ali takođe, oni su u njega uključeni kada se protiv njih pokreće neosnovani krivični postupak.

Inkluzivna ekskluzija ogleda se i u sprovođenju medijske politike i neetičnog medijskog izveštavanja. Neoliberalna medijska javnost događaje uglavnom predstavlja iz ugla konstrukcije Uprave fakulteta. Tako je danas objavljena vest na online portalu “uglednih” dnevnih novina “Politika” sa naslovom “Nasilno ponašanje obezbeđenja na Filozofskom fakultetu”. Vešću se javnost obaveštava o nasilju nad studentima i pretnjama novinaru Milovanoviću kome se obezbeđenje na Milanovićevo pitanje “Šta se događalo i da li je došlo do navedenog incedenta?” obraća rečima: “priđi još korak da vidiš šta je bilo”, “ko te je pustio”, “marš”, “novinarski smrade”, “sada ću ti pokazati ko sam”. Ovoj inkluzivnosti studentske perspektive u medijskom prostoru presudiće izuzimanje i zamena prvobitne vesti novim tekstom: “Uprava: Nije moguć početak nastave na Filozofksom fakultetu”. Vest je modifikovana na način koji ide u prilog privatnom obezbeđenju koje je predstavljeno kao žrtva studentskog bunta. Elektronsko izdanje “Politike” omogućava interakciju sa čitaocima obezbeđujući mogućnost iterakcije čitalaca. Njegova sadržina je sledeća: “Zašto ste zamenili prvu verziju teksta u kojoj nisu demonizovani studenti i koju ste naslovili ovako: ‘Nasilno ponašanje obezbeđenja na Filozofskom fakultetu’ ovom drugom verzijom koja je apologetika Uprave univerziteta? Profesionalna etika treba da vam bude vodič u objavljivanju ovog komentara i vraćanju prvobitne vesti.” Komentar koji sam postavila administrator sajta nije odobrio.

Kako danas da shvatimo izjavu jednog od predstavnika kritičke teorije društva, Teodora Adorna, da posle Aušvica nije moguće pisati pesme, kao i njegovo opovrgavanje rečenog posle dvadeset godina kada je rekao da žrtvi pripada pravo na krike. Krik, aristotelijanski ne-politički oblik izražavanja životinje u savremeno vreme postaje izraz političkog. Ukida se razlika između govora i krika (čoveka i životinje) prema kojoj je govor privilegija pojedinih stanovnika polisa, dok krik pripada životinji kojim ona pokazuje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo. Ransijer će reći da je suština problema saznati ko je kadar da presudi šta je govor odluke kojom se utvrđuje politička sposobnost, a šta izraz nezadovoljstva ili krik onih kojima je prema raspodeli radnog vremena (Platon) onemogućeno da postanu poltički subjekti i dokažu da su „i oni bića koja govore”. Primo Levi je smatrao da subjekti nad kojima se u logorima sprovodio surov oblik torture, zbog kojeg su postali ljudi-biljke ili živi mrtvaci sposobni jedino za obavljanje bioloških funkcija, predstavljaju integralne svedoke koji ne mogu govoriti. Takvo mišljenje opovrglo je pojavljivanje monografije svedočenja i pripovesti “integralnih svedoka”, deportiraca iz Aušvica, iz 1987. godine koje će dati Agambenu glavni argument u konstituisanju koncepta “svedočenja” kojim se izlazi iz polja neizrecivosti.

Ono što studentima ostaje jeste njihovo svedočnje sa statusom političkih subjekata i u izvanpravnom smislu.

1 коментар:

milan је рекао...

Obrazovanje je uvek bilo skupo ali su ga stvarno preterali:_)
https://www.facebook.com/srednjaskola.rs

Постави коментар