ponedeljak, 07. novembar 2011.

Nikola Dedić: "Borba za slobodni univerzitet"

Uprava Filozofskog fakulteta u Beogradu je u cilju „normalizacije rada“ fakulteta unajmila, barem sudeći po šturim informacijama do kojih je moguće doći iz medija, privatno obezbeđenje koje legitimiše studente i sprečava nastavak studentskog protesta. Pretpostavimo da uprava smatra da studenti u protestu uzurpiraju instituciju fakulteta sprečavajući normalno odvijanje nastave.

Na ovom mestu bih želeo da se pozovem na tezu slovenačkog sociologa Rastka Močnika. Močnik na jednom mestu iznosi tezu o razlici između vladajuće ideologije i ideologije vladajućih. Močnik pod vladajućom ideologijom podrazumeva skup predstava koje obezbeđuju kompaktnost društvenog tkiva. Pod ideologijom vladajućih Močnik podrazumeva ideologiju koja obezbeđuje jedinstvo u vladajućoj političkoj koaliciji. Ovu distinkciju Močnik koristi za tumačenje prirode tranzicione države: ideologija vladajućih uglavnom je politički pragmatizam, odnosno Močnik tvrdi da je ona u tranzicionim društvima suštinski beznačelna i da se uklapa u model neoliberalne ekonomije. Sa druge strane, vladajuća ideologija ostaje nacionalizam.[1]

Ovo je model po kome političke elite vladaju današnjom Srbijom. U svim ključnim trenucima kada se od države zahteva odlučno reagovanje u zaštiti bazičnih prava, pa čak i sprovođenja zakona (kao što je slučaj sa održavanjem Parade ponosa), država se povlači pravdajući svoje nedelovanje krajnje pragmatičnim, prividno „neutralnim“ razlozima, kao što je, na primer, bezbednosni rizik. Međutim, nedelovanje države, njen prividno „neutralni“ stav jeste mehanizam putem kojeg političke elite reprodukuju vladajuću ideologiju: nedelovanje države uvek je povod za nacionalnu mobilizaciju (za očuvanje srpstva, tradicionalnih vrednosti, nacionalnog identiteta itd), gde „meta“ postaju svi oni koji su „drugost“ (LGBT zajednica, tzv. Druga Srbija, EU, manjine, stranci…). Slično je sa situacijom na severu Kosova. Državni organi prividno ostaju „neutralni“ u podizanju barikada, da bismo onda saznali da svojim nedelovanjem država zapravo daje za pravo paramilitarnim huliganskim grupama, lokalnim biznismenima i sličnim paradržavnim aparatima. Zbog toga huliganizam postaje dominantni oblik političkog delovanja: sa ciljem očuvanja statusa quo (nismo protiv gej parade, ali je bolje da se ona ne održi, jer time dobijamo glasove; želimo u Evropu, ali ne po cenu Kosova), vladajuća elita prividno „neutralno“ vlada putem ideologije kao mobilizacijske matrice. Time vladajuća elita privatizuje državu štiteći sopstvene interese koji se manifestuju kroz spregu političkih partija i krupnog kapitala (status quo odgovara kapitalističkoj eliti, jer bi ulazak u EU podrazumevao razrešenje sistemske korupcije, što njoj nije u interesu).[2] Rezultat ovoga jeste: 1. uzurpacija države od strane vladajuće elite (partokratija umesto demokratije, disfunkcionalna država), 2. klasno raslojavanje unutar takve partokratske države i formiranje malobrojne tranzicione buržoazije (spoj političkih partija i tzv. privrednih tajkuna, privreda koja zavisi isključivo od partijskih veza i slično), i 3. sistemska fašizacija društva (huliganske grupe na ulicama, fašističke organizacije koje Ustavni sud odbija da zabrani, navijačke grupe i slično).[3]

Ova matrica očigledno počinje da se primenjuje i u okviru univerziteta. Pozicija fakultetske uprave je u pomenutom slučaju prividno krajnje „neutralna“: želimo da obezbedimo funkcionisanje fakulteta. Na fakultetu se proizvodi znanje, putem ovog znanja studenti stupaju na tržište rada, dakle: znanje jeste roba. Kao i svaka roba i ova ima vlasnika, a u ovom slučaju vlasnik je fakultet. Dakle, „ideologija vladajućih“ upravo je krajnje pragmatična logika neoliberalnog tržišta, gde se tržište znanja predstavlja kao neumitni, skoro „prirodni“ proces. Pri tome se studentski protest diskredituje kao politički, odnosno ideološki (javnosti su poznate izjave rektora kako iza protesta stoje levičarske političke grupe).

Kako se štiti „prirodnost“ kapitalističkog tržišta znanja? Mobilizacijom „vladajuće ideologije“: dan nakon rektorove izjave o navodno političkom karakteru protesta, desničarske ekstremističke grupe su pokušale upad na fakultet, pri čemu policija nije delovala (simptomatično je da je rektor, analogno ponašanju vlasti po pitanju Parade ponosa, opravdao svoj poziv na obustavu protesta „bezbednosnim rizikom“). Nekoliko dana nakon toga, uprava je angažovala privatno obezbeđenje, čime je najgrublje narušila autonomiju univerziteta.

Političke elite u Srbiji ne vladaju putem represivnih aparata države (policija i vojska), već putem ideologije kao mobilizacijske matrice, a kada status quo biva ugrožen, ulogu represivnih organa preuzimaju paradžavne snage (huligani, navijačke grupe, privatne vojske/firme koje se bave obezeđenjem). Država tako biva uzurpirana i privatizovana od strane elite. Slično je i sa univerzitetom: kada navodna neutralnost tržišta znanja biva dovedena u pitanje, uprava mobiliše desničarske grupe ili privatno obezbeđenje, grubo uzurpirajući i privatizujući ono što nije privatno vlasništvo već javno dobro – znanje, a posredno i državu koja je osnivač fakulteta (odnosno instituciju koju finansiramo svi mi, građani). Rektor Beogradskog univerziteta će pritom dati više nego skandaloznu izjavu, referirajući na budžetske studente: „Studenti oslobođeni školarine žive u komunizmu, jer za njih je školovanje bukvalno besplatno, jer ih mi častimo”. [4] Gospodin rektor, olako nipodaštavajući dostignuća onih najboljih među svojim studentima nije objasnio ko su to „mi“, ali imam utisak da nije mislio na građane Srbije u celini; čak i da jeste, iznenađujuće je za nekog ko zastupa stav o slobodnom tržištu znanja, da finansiranje najboljih studenata smatra za „čašćavanje“, a ne dugoročno investiranje u buduću elitu jednog društva. Takođe, rektor je prećutao činjenicu koju znamo svi mi koji radimo na državnim fakultetima: budući da je njihov osnivač država, visina naše plate zavisi od broja budžetskih, a ne samofinansirajućih studenata. Ovom izjavom gospodin rektor je privatizovao ono što je vlasništvo države, a samim tim i svih njenih građana. Dakle, nisu studenti ti koji uzurpiraju funkcionisanje fakulteta, već upravo obrnuto. Potez uprave Filozofskog fakulteta je, možda i nehotice, studentski protest doveo do višeg nivoa. Odbrana autonomije univerziteta jeste mnogo više od studentskih zahteva za upisom u narednu godinu studija i apsolventskim stažom. Stoga, svi mi koji predajemo na Univerzitetu treba da stanemo uz svoje studente i osudimo sada već opštu uzurpaciju institucija od strane elita. Borba za „slobodnu školu“ jeste borba protiv fašizacije države, odnosno borba za istinski demokratsko društvo.





[1] Rastko Močnik, Tri teorije: ideologija, nacija, institucija, CSUB, Beograd, 2003.

[2] Videti Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji Saveta za borbu protiv korupcije, http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/Storage/Global/Documents/mediji/IZVESTAJ%20O%20MEDIJIMA,%20PRECISCENA%20VERZIJA.pdf

[3] Pitanje odnosa države i kapitalističke proizvodnje, naročito u okviru aktuelne krize, smatram centralnim. Još je Marks pokazao da kapitalizam nema „normalno“, uravnoteženo stanje, već da kao sistem počiva na cikličnom proizvođenju i razrešavanju kriza. Krize su neophodne, jer dovode do udruživanja proizvođača u saveze, tzv. trustove, što na kraju vodi jačanju države koja, da bi razrešila krizu, u svoje ruke preuzima rukovođenje proizvodnjom. Razrešenje ovog procesa Marks vidi u ukidanju države. Ipak, ova šema teško da je primenjiva na tranzicione države unutar neoliberalnog kapitalizma. Dominantni proces u tranziciji jeste jačanje političkih partija, a slabljenje države. Krupnom kapitalu odgovara slaba država, jer je sistemska korupcija, odnosno sprega kapitala i stranaka izvan institucionalne kontrole države, uslov njegove reprodukcije. Tranzicija se tako karakteriše sistemskom uzurpacijom države od strane partija i krupnog kapitala, što je praćeno opštom fašizacijom društva. Ovaj proces u istorijskom smislu nije nov: najekstremniji primer je Vajmarska Nemačka: dolazak nacizma bio je praćen permanentnom uzurpacijom legalnih i legitimnih institucija države, uz očuvanje krupnog kapitala, što je na kraju rezultovalo njihovim faktičkim ukidanjem uvođenjem vanrednog stanja koje je važilo do kraja rata. O ovoj činjenici bi trebalo da razmisle savremeni levi pokreti koji često zagovaraju ukidanje države, koje na žalost ne vodi u direktnu demokratiju, već upravo suprotno – u fašizam.

Нема коментара:

Постави коментар