Podrška pokreta Mi smo univerza studentskoj pobuni u Beogradu

Drugovi i drugarice,

Podršku vam šaljemo u neobično vreme, kad svet izgleda kao da stoji na glavi: oni, koji se vole nazivati prvoborcima demokratije, studentima osporavaju osnovno demokratsko pravo na protest; filantropi razglašavaju, da je privatizacija javnog dobra u javnom interesu; liberali tvrde, da su jednake mogućnosti svima garantovane samo tako, da se nekim oduzmu putem školarina. Ili je možda obrnuto – možda tad, kad situacija postane ozbiljna i kad borba za očuvanje javnog dobra dođe u sukob sa neogranićenim privatnim prisvajanjem zajedničkih bogatstva i institucija, ostvarenih u desetjećima rada i odricanja, maske padnu i filantropi, borci za ljudska prava, humanisti, kapitalisti i filantropi pokažu svoje pravo lice.
Mračna su vremena, kad su za borbu za osnovna socijalna prava potrebni revolucionarni metodi i kad su politika i uprava univerziteta nespremni i nesposobni zaustaviti komercijalizaciju visokog obrazovanja. Situacija u Sloveniji je slična, iako školarina na prvoj i većini drugih stepena još nema, ali je zato pritisak na akademske radnike toliko veći, dok se od studenta očekuje usvajanje poduzetničkog duha a od univerziteta u cjelini totalnu servilnost kapitalu.
Europa je odlučila iz krize se izvući sredstvima, koja su do krize i dovela – intenzivnim napadima na javni sektor i socijalna prava. Objavljena je strategija Europa 2020, koja ponosno naglašava nužnost podređivanja javnog obrazovnog sustava potrebama ekonomije, koja generira permanentne krize. To sve one, koji se protivimo tim procesima, postavlja u situaciju britanskih rudara ’84 i američkih kontrolora letova ’81.
MSU sa oduševljenjem i iskrenom solidarnošću pozdravlja odlučnost studenta i studentica u Beogradu u nastojanju da njihova borba završi na drukčiji način.

No pasaran!

Tribina: Kritika visokog obrazovanja

Ponedeljak 19. 3. u 18:00, Dom kulture "Studentski grad", Mala sala
KRITIKA VISOKOG OBRAZOVANJAPrvo veče - predavanja
Govore: Predrag Krstić, Jana Baćević, Igor Štiks i dr.

Kako se danas shvata pojam znanja? Šta su ciljevi visokog obrazovanja i ko o tome odlučuje? Na kojim pretpostavkama je zasnovan Bolonjski proces i koje su njegove posledice? Koje je mesto studenata, a koje profesora u sistemu obrazovanja? Koje su alternative postojećem stanju u obrazovanju? Kroz predavanja i duskusije pokušaćemo da odgovorimo na ova i druga bliska pitanja.

„Čemu još obrazovanje?“Predrag Krstić
Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerzitet u Beogradu

„Može li institucija za reprodukciju nejednakosti da proizvede jednakost? Definicije, politike i sukobi u polju visokog obrazovanja danas“Jana Baćević
Centralnoevropski univerzitet, Budimpešta

„Direktna vs. reprezentativna demokratija: uloga studentskog pokreta“Igor Štiks
Pravni fakultet, Univerzitet u Edinburgu


Sledeće večeri, u utorak 20.03. u 18h (Studio 26 ili Sala za sednice) biće organizovana diskusija.http://www.dksg.rs/

Pismo studenta Pravnog fakulteta u Beogradu: Par reči o jednoj maloj borbi na Pravnom fakultetu

Na Pravnom fakultetu u Beogradu pored standardnih načina pljačkanja studenata postoji i „upis u januaru“. Studenti koji su tokom godine ostvarili manje od 37 ESPB i ne mogu da upišu narednu godinu imaju mogućnost da u januarskom roku prikupe dodatne bodobe i ipak upišu godinu. No, u tom slučaju moraju da plate i obnovu godine i da sledeću godinu upišu u statusu samofinansirajućeg. To faktički znaci da se taj ispitni rok u januaru naplaćuje 36.000 dinara.

Nas nekoliko sa prve godine smo krajem oktobra odlučili da okupimo ljude sa ovim problemom i pokušamo da nešto uradimo. Preko društvenih mreža okupili smo stotinak ljudi sa prve godine, ali je odziv starijih kolega bio jako loš. Oni su nam govorili: „E vi brucoši, nemate vi pojma kako sve funkcioniše“, „Uzalud gubite vreme“, „Ne možemo mi ništa da promenimo.“ itd. Samo su studenti prve godine bili spremni da se bore za svoja prava, a ostali su već „naučili“ da nema vajde da se bune.

Odlučili smo da pošaljemo zahtev za oslobađanje od dvostrukog plaćanja, a pošto smo bili svesni načina na koji (ne)funkcionišu studentske službe na Pravnom, odlučeno da se zahtev preda lično dekanu. U dekanovoj kancelariji su nam rekli da samo članovi Studentskog parlamenta i drugi „predstavnici“ studenata mogu da govore u ime studenata sa dekanom. Iako smo znali kako funkcioniše parlament odlučili smo da im se obratimo, a oni su za uzvrat pokušali da nas ubede kako mi ne možemo da utičemo rad fakulteta i da prepustimo to njima. Tom prilikom se posebno istakao jedan od pralamentaraca koji je vrlo nevešto (gotovo komično) pokušao da simulira razgovor sa dekanom završavajuci razgovor u ugašni telefon rečima „Da, da. Reći ću im da nema ništa od toga“. Tada je i onima od nas koji su najviše nade polagali u parlament postalo jasno da od toga nema ništa. Odlučili smo da uzmemo stvar u svoje ruke i sutradan je dekana na stolu dočekala gomila pojedinačnih zahteva i jedan zajednički zahtev kojim smo upravi dali do znanja da su studenti organizovani. A nas je u roku od 24 sata na sajtu fakulteta dočekalo obaveštenje da samo studenti prve godine ne moraju da dostruko plaćaju istu godinu.

Pokazalo se da samo samorganizovani studenti mogu da se izbore za svoje interese, a da studentski parlament ne radi u interesu studenata. Nemamo zabludu da je slanje gomile molbi pravi način studentske borbe, i mislimo da je naš zahtev ispunjen zahvaljujući studentima koji su blokirali Filozofski i Filološki. Naime, ova naša mala borba je bila upravo u vreme blokada i uprava našeg fakulteta se plašila radikalnijih poteza studenata.

Kolege i koleginice sa Filološkog i Filozofskog – Hvala vam puno!

Đorđe Radaković,
Student Pravnog fakulteta u Beogradu


preuzeto sa: https://studentskeborbe.wordpress.com/2012/03/10/par-reci-o-jednoj-maloj-borbi-na-pravnom-fakultetu/

Nebojša Vukelić i Jelena Martinović: Parafraze u govoru univerzitetskih vlasti 1936. i 2011.

Ovo je tekst izlaganja Nebojše Vukelića i Jelene Martinović u okviru tribine i izložbe "Zašto je važno misliti o studentskim protestima 30-ih godina XX veka" u organizaciji Kontekst kolektiva 21. januara. 2012. Razgovor je pratila izložba koju je činila arhivska građa i medijski napisi iz dnevnog lista “Politika” iz 1930-ih godina, zatim izvodi iz nedeljnika “Student” sa kraja 1970-ih godina, kao i aktuelna dokumentacija koja se tiče poslednjeg studentskog protesta. Materijal koji je pratio ovo izlaganje pogledajte ovde. Ostale radove sa izložbe možete pogledati ovde.

Dan studenata, 4. april, obeležava se povodom ubistva studenta prava Žarka Marinovića od strane pripadnika Organizacije nacionalnih studenata (ORNAS) 1936. Te godine, studenti univerziteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu štrajkovali su protestujući protiv visokih školarina i taksi, a takođe zahtevajući i smenu tadašnjeg rektora, Vladimira Ćorovića, koji je uveo tzv. „Univerzitetsku stražu“ na fakultete, time najgrublje narušavajući princip autonomije univerziteta. Ova „straža“, tačnije policija, imala je zadatak da „čuva red na fakultetima“, tj. da u opštoj atmosferi fašizacije društva, kontroliše sve demokratski orijentisane studente. ORNAS ne samo da je sarađivao sa univerzitetskom policijom, nego je i sam rektor Vladimir Ćorović bio počasni predsednik ORNAS-a. Na dan ubistva Žarka Marinovića, aktiviste Akcionog odbora (organizacije studenata komunista), ORNAS je delio letke pozivajući studente na prekid štrajka. Ovaj letak je u integralnoj verziji objavljen u „Politici“ 5. aprila 1936, u okviru vesti o ubistvu Žarka Marinovića. 

Svojim sadržajem, taj letak neodoljivo podseća na zvanična saopštenja i izjave u medijima koje su fakultetske uprave i studentski parlamenti, dekani i rektor izdavali tokom blokada koje su studenti Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu držali prošle godine, zahtevajući smanjenje školarina. Treba spomenuti i pokušaj direktnodemokratskog organizovanja studenata novosadskog univerziteta oko istih zahteva, koji je bio osujećen delovanjem tamošnjeg studentskog parlamenta i desničarskih grupa. I novosadski studentski parlament izdavao je saopštenja u istom duhu. 

Govor ORNAS-a iz 1936 i govor univerzitetskih vlasti 2011. protiv protesta studenata može se svesti na 6 zajedničkih argumenata: Ti protesti su političke prirode (1), zahtevi su razumljivi ali metoda je pogrešna (2), najviše štete će doneti samim studentima (3), univerzitetske vlasti već uveliko rade na rešavanju svih studentskih problema (4), svuda u svetu je uostalom tako (5), pozivamo vas na akademsku svest i dostojanstvo (6). Šta nam ovaj govor, zapravo, poručuje?

Jedna od glavnih metoda za diskreditovanje studentskih protesta 1936. kao i 2011. je bila optužba da je studentsko pitanje zloupotrebljeno za promovisanje određenih političkih ideja i da je sam protest akcija koja je na neki način diktirana spolja. Na ovaj način se studentskoj pobuni sporila autentičnost – to nisu studenti, već političke organizacije; to nisu studentski interesi, već politički. U letku ORNAS-a objavljenom u Politici 1936. se, tako, kaže:

„Akcioni odbor stručnih udruženja, poznat već dobro našim studentima po svome destruktivnom radu - po izazivanju nereda i onemogućavanju rada na Univerzitetu, vodi ovih dana opet jednu propagandu među studentima na svima fakultetima za objavljivanje i stupanje u jedan novi štrajk, nastojeći da neupućene ubedi da se radi samo o solidarisanju sa studentima Zagrebačkog univerziteta po pitanju školarine i univerzitetskih taksa. […] I u Zagrebu se prikrivaju prave pobude štrajkača i iznosi se kao razlog odista suviše visoka i nepravedno raspoređena školarina i takse, te tako neobaveštenima ostaje nepoznata pozadina ovog čisto političkog štrajka. A to je pozadina antidržavna i separatistička, a cilj rušenje države i njenog autoriteta. […] Kao što se iz izloženog vidi, čisto političkim, destruktivnim i antidržavnim pobudama data je toliko zloupotrebljavana socijalna maska.” 

Na isti način saopštava i Studentski parlement Filozofskog fakulteta u Beogradu povodom početka blokade, 21.10.2011:

“[N]ekoliko aktivista radikalne organizacije Marks21, od ranije poznatih aktivista Anarhosindikalističke inicijative, koja je prethodnih godina sa manjim ili većim uspehom već uspevala da teroriše nastavnike i studente na Filozofskom fakultetu, nizom medijskih manipulacija i višednevnim obmanjivanjem javnosti nastoje da svoja privatna ideološka ubeđenja i nasilne prakse nametnu tokom tekućeg opravdanog izražavanja studentskog nezadovoljstva, strateški kombinujući radikalne levičarske zahteve sa opravdanim zahtevima ogromne većine studenata Univerziteta u Beogradu.” 

A takođe i Studentskog parlamenta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu nakon „raspuštanja plenuma“:

“Prisutni studenti Univerziteta u Novom Sadu ovom prilikom su jasno i nedvosmisleno svima stavili do znanja da neće dozvoliti da [...] budu izmanipulisani i pogrešno upotrebljeni u svrhu zadovoljavanja i ostvarivanja nečijih sitnih ideoloških i političkih ciljeva.” (Saopštenje za javnost povodom raspuštanja Plenuma, 2.11.2011.) 

Jedan od ključnih momenata ovde jeste upravo optužba da se studenti u protestu bave politikom – umesto da se bave studentskim pitanjem. Politika je ono što kompromituje studentsku borbu, borbu za dostupnost visokog obrazovanja, za poboljšanje uslova studiranja i studentskog standarda. Na ovakvu optužbu bi možda bilo najlakše odgovoriti da se i oni bave politikom – jer je pitanje finansiranja obrazovanja inherentno političko pitanje; pitanje koje zavisi od konfiguracije interesa pojedinih grupa oko ovog pitanja, od odnosa moći koji leže iza ovih interesa, i tako dalje. Odgovor bi onda, u suštini glasio ovako: svi se mi bavimo politikom, samo što jedna strana to krije. No, treba imati na umu da ovakav odgovor znači i pristajanje na shvatanje politike koje je u osnovi ovih optužbi. Politika je ovde shvaćena kao borba za partikularne interese; konkretno, kao borba za partikularne interese jedne grupe - grupe studenata (u najboljem slučaju), ili (u najgorem), kao borba za lične interese pojedinaca - pripadnika političkih organizacija. 

Nasuprot "studentima-političarima", koji svojim partikularnim interesima ugrožavaju univerzalnost akademskog prostora, pojavljuju se studentski parlament, fakultetske uprave, rektorat univerziteta i Ministarstvo prosvete; rečju, aparat akademskih vlasti. Ovaj aparat bi trebalo da predstavlja garant univerzalnosti akademskog prostora, garant bez koga bi ovaj prostor bio ugrožen privatnim i partikularnim interesima. Drugim rečima, potvrđuje se da aparat akademskih vlasti ima ekskluzivni pristup pitanjima visokog obrazovanja – jer da nema te ekskluzivnosti, visoko obrazovanje bi bilo prepušteno milosti i nemilosti svakojakih prohteva grupa i pojedinaca. Radi se zapravo o želji tog aparata da, prosto rečeno - bude ostavljen na miru, da bez uznemiravanja upravlja akademskim prostorom, očišćenim od politike. Ovo je diskurs koji se zalaže za ukidanje svake politike, a u korist upravljanja. Stoga je on suštinski antipolitički (to što Univerzitet nema ničeg protiv prisustva parlamentarnih političkih partija u sopstvenim redovima, jeste jedino zbog toga što partije predstavljaju samo jedan momenat u reprodukciji ovakve logike, tj. u reprodukciji vlasti.). 

Ali možemo primetiti da upravo na ovom mestu postaje problematično samo pitanje javnog. Javno je ono što se tiče svih, ali o čemu se pitaju samo neki – upravo zato što bi, ukoliko bi se svi pitali o javnom, nastao haos.  Ovaj haos bi se očitovao u tome što bi obični studenti, i u krajnjoj liniji, obični ljudi, uprljali čistotu javne sfere, u konkretnom slučaju - javnog obrazovnog prostora - svojim privatnim interesima. Drugim rečima, postojeća granica između javnog i privatnog, između univerzalnog i partikularnog, bila bi poremećena. Da bi se izbegao haos i očuvao red, neophodno je da se oko javnog pitaju samo neki – drugim rečima, neophodan je monopol nad javnim pitanjima. Prosto rečeno, radi se o vlasti bogatih nad siromašnima, i vlasti stručnjaka nad neznalicama. Upravljanje javnim životom, tj. administracija ili menadžment javnog života jeste dužnost bogataša i stručnjaka – dužnost koja se vrši upravo u ime javnog interesa.  

Prema Žaku Ransijeru, vlast funkcioniše na sledeći način: prvo, kroz podelu na javnu sferu, koja pripada svima, i na privatnu sferu, rezervisanu za lične slobode i privatne interese. Ali i ova javna sfera, „navodno očišćena od svih privatnih interesa je takođe jedna privatizovana, ograničena javna sfera, rezervisana za delovanje institucija i monopol onih koji njima upravljaju u sopstvenu korist“. Ova monopolizacija predstavlja samo jedan od momenata procesa koji Ransijer naziva policijom.  Policija podrazumeva podelu mesta i uloga koje pojedinci u društvu imaju da zauzmu, a takođe i razradu razloga (tj. legitimaciju) uspostavljene podele. Sa druge strane, politika za Ransijera upravo predstavlja proces ili akciju kojom se svaka kvalifikacija za vladanje (bogatstvo, kompetencije, poreklo, itd.) dovodi u pitanje, tj. kojom se pokazuje da ove kvalifikacije nisu preduslov za vladanje koliko su proizvod vladanja; politika predstavlja egalitaran i demokratski proces kojim se javni život spašava od monopola bogataša i stručnjaka. 

Dakle, navodna čistota javnog života (očišćenost od svake politike) nije ništa drugo do neometano funkcinisanje date distribucije hijerarhija pozicija i funkcija, koja podrazumeva monopol nekih institucija i pojedinaca nad javnim životom. Kada akademske vlasti i njeni eksponenti u svojim saopštenjima i izjavama povodom protesta apeluju na korišćenje „akademskih sredstava“, tu se ne misli na demokratsku raspravu, intelektualnu razmenu, slobodno naučno istraživanje ili nešto slično – već, naprosto, na poštovanje datog poretka, u kome obični studenti nemaju šta da se pitaju o javnim stvarima – osim posredstvom zvaničnih studentskih tela, anketa, i ostalih „akademskih sredstava“ koje policijska logika predviđa. Na studentima je, dakle, samo da uče – tj. sva njihova aktivnost ima da pripada privatnoj sferi. 

Po rečima Studentskog parlamenta novosadskog Filozofskog fakulteta:

„Sve to su problemi koji se rešavaju ili će biti rešeni zajedničkim naporima svih relevantnih činilaca, u okviru naše akademske zajednice onim načinima, metodama i procedurama koji su propisani Zakonom o Visokom obrazovanju, Statutom Univerziteta u Novom Sadu i statutima fakultetâ Univerziteta u Novom Sadu. A nikako metodima koje su korištene u prethodnim danima na Univerzitetu u Novom Sadu a pogotovo na Univerzitetu u Beogradu [...]“ (Saopštenje za javnost povodom raspuštanja Plenuma, 2.11.2011.) 

Dakle, ono što je najvažnije, što je važnije i od samih problema, jeste to da oni budu rešavani od strane „relevantnih“ činiliaca (a ne irelevantnih – kao što su obični studenti ili građani), po načinima, metodama i procedurama koje propisuju zakoni i statuti. Ono što alarmira akademske vlasti nije to što akcije studenata idu protiv zakona – već to što te akcije nisu zakonom predviđene. Blokada fakulteta i štrajk studenata prosto nisu predviđeni postojećim poretkom, i od studenata se traži da se vrate u uloge koje su im u datom poretku predviđene i dodeljene, tj. da se vrate, po rečima Uprave FF, „u normalne tokove komunikacije i akademskog ophođenja“, što zapravo znači, da uče, da polažu ispite, itd. - tj. da se bave svojim privatnim poslovima – a javna pitanja prepuste onima kojima je dodeljana uloga da se njima bave. Kao što se kaže u letku ORNASA, „Studenti moraju znati [...] do kojih se granica može i sme ići.“

Akademske vlasti su u svojim saopštenjima često isticale štetnost studentske borbe po same studente. Pored toga što su upozorenja na štetnost studentskih protesta imala za cilj zastrašivanje studenata koji učestvuju u protestu i odvraćanje studenata koji bi se eventualno uključili u protest, to je možda ključni momenat u procesu legitimacije univerzitetskih vlasti: 

U ORNAS-ovom letku iz 1936 stoji:

“Koliko je besmisleno socijalno maskiranje ovoga štrajka i koliko je ovakav štrajk nemoguće braniti socijalnim razlozima potvrđuje i to što bi on baš socijalno bio najštetniji time što bi iz njega rezultirao gubitak semestra, što opet znači u ludo bačene takse i trud, a ovo, zna se, najteže pogađa socijalno slabije, za koje gubitak semestra znači novih šest meseci zlopaćenja i ujedno šest meseci dalje od očekivanog komada hleba - od diplome. I kad oni, zbog neplaćene školarine gube semestre, zašto da i mi gubimo, kad smo već platili školarinu?” 

Isto se ističe i u saopštenju Dekanskog kolegijuma Filozofskog fakulteta u Beogradu:

“Trenutno stanje, u kojem je onemogućeno normalno odvijanje nastave, dovodi u opasnost regularnost zimskog semestra, a time i cele akademske godine. Zbog blokade nastave, studenti neće moći da ostvare svoje predispitne obaveze, spreme ispite i polože ih u predstojećim ispitnim rokovima.” (Saopštenje Dekanskog kolegijuma Filozofskog fakuleta u Beogradu, 25.10.2011)

A takođe i u zvaničnom odgovoru Uprave Filozofskog fakulteta na zahteve plenuma: 

“Ukoliko se blokada nastavi, postoji opasnost da regularnost zimskog semestra bude dovedena u pitanje – studenti neće moći da ostvare svoje predispitne obaveze, spreme ispite i polože ih u predstojećim ispitnim rokovima.” (Odgovor Uprave Filozofskog fakulteta na zahteve Studentskog Plenuma, Uprava Filozofskog fakulteta u Beogradu, 24.10.2011.)

Vlast, da bi funkcionisala, mora da proizvodi prihvatanje vlasti od strane onih nad kojima se vlada. Ovo prihvatanje nazivamo legitimitetom. Tu se radi o stvaranju uverenja da vlast vlada u najboljem interesu onih nad kojima se vlada. Kada univerzitetske vlasti ukazuju na štetnost delovanja studenata u protestu po same studente, oni samo podsećaju na to da jedino oni znaju šta je dobro za studente, i da jedino oni mogu raditi za to dobro, i da to već i rade. Tako su navođenja štetnosti studentskih protesta po same studente redovno kontrastirane navodima o zalaganju Parlamenta i Uprave za poboljšanje obrazovanja:  

„Organizacija nacionalnih studenata u tom smislu izradila je projekt školarine i zainteresovala merodavne za ostala studentska pitanja a sada je po ovom pitanju još u najživljoj komunikaciji sa studentima ljubljanskog univerziteta.“

„[N]a Fakultetu [su] uspostavljeni i funkcionišu mehanizmi akademske solidarnosti, poput fleksibilnih procedura i olakšavanja polaganja ispita, umanjenja školarina za onu trećinu studenata koji sami finansiraju svoje studije, inkluzije studenata s hendikepom ili u situaciji teškog siromaštva, kao i nizu miroljubivih studentskih strukovnih, sportskih i sl. organizacija. Uz to, neprekidno se odvija saradnja s legitimnim predstavnicima studenata i pruža aktivna pomoć službama zaduženim za studentski standard da se snađu u izmenjenim okolnostima finansiranja i funkcionisanja visokog obrazovanja u Republici Srbiji, kako naši studenti ne bi bili oštećeni u procesu primene Zakona o visokom obrazovanju. ... Uprava Filozofskog fakulteta prepoznaje teškoće s kojima se studenti koji sami finansiraju studije suočavaju u kontekstu ekonomske krize, i svakodnevno iznalazi mehanizme njihovog ublažavanja.“ 

 (Saopštenje studentima i zaposlenima povodom najavljene blokade Fakulteta, Dekan, prodekani, upravnici odeljenja i predstavnici vannastavnog osoblja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 20.10.2011.)

Dekanica Filološkog Fakulteta, Aleksandra Vraneš je za „Pravdu“ (u članku zanimljivo nazvanom „Politika blokira fakultet“) izjavila:

„Filološki fakultet već četiri godine nije menjao cenu školarine, i to je dovoljan pokazatelj naše korektnosti prema studentima, a i ispitne rokove smo povećali sa tri na šest. Prošle godine smo stipendirali 115 studenata koji su imali 48 bodova i oslobodili ih plaćanja školarine. [...] Ove godine smo kupili novi softver, u vrednosti od 12000 evra, koji studentima omogućava da uz šifru od kuće imaju uvid u svoja dokumenta. Modernizovali smo i učionice u suterenu, koje su tokom ove blokade pretvorili u improvizovane kuhinje i isprljali ih.“

Na ovaj način se istovremeno delegitimišu studenti u protestu, dok se akademske vlasti legitimišu. Ovo predstavlja prosto podsećanje na to da vlast uvek funkcioniše u najboljem interesu svih, i da će, samim tim, svaki pokušaj da se ovo dovede u pitanje, biti samo na štetu svih.  Univerzitetske vlasti nam ovim putem poručuju: nelegitimni ste jer ste štetni, a štetni ste jer ste nelegitimni. Legitimitet vlasti uvek će počivati na ovoj cirkularnoj delegitimizaciji onih koji se sa njom ne slažu.

Ova policijska logika koja podrazumeva stalnu privatizaciju javne sfere u ime odbrane od kaprica privatnog života, omogućila je Upravi Filozofskog fakulteta da apeluje na učesnike  alternativnih dešavanja (tribina, predavanja, radionica, itd.) tokom blokade fakulteta, a koji nisu studenti Filozofskog fakulteta, da „poštuju kućni red“ (tj. da traže dozvolu od Uprave fakulteta), kao i rektoru BU da izvlači analogije između svoje privatne kuće i fakulteta kada je pozivao policiju da interveniše uprkos autonomiji univerziteta („'Država treba da uvede red u svojim prostorijama', smatra Kovačević dodajući da bi on pozvao policiju da se u njegovoj kući dešava ono što se događa na Filološkom fakultetu“ - Internet portal RTS-a, 27. oktobra 2011). Zbog iste ove logike koja podrazumeva stalnu privatizaciu javnog, oni nisu bili u stanju da razumeju razliku između koncepta javne i privatne institucije, tj. državnog i privatnog fakulteta. Tako je rektor Beogradskog Univerziteta, Branko Kovačević, izjavio za „Politiku“, tokom trajanja blokade, sledeće: 

„Recimo, arhitektura je veoma atraktivna godinama, a poznato je da ove studije biraju deca iz povoljnijeg materijalnog miljea i tamo jeste najviša školarina u Srbiji. To rade i privatnici. A kod njih su školarine dva puta veće. Evo, neka neko proba da se pobuni na nekom privatnom univerzitetu, odmah će biti isključen s univerziteta.”

Za njih je, dakle, država samo još jedan u nizu vlasnika, a od ostalih (privatnih) vlasnika se razlikuje 'samo' po tome što se finansira od poreza građana; isto tako, državni fakulteti treba da simuliraju tržišnu logiku i da cene svojih „proizvoda“ kreiraju prema potražnji. A to tako treba da bude, ne zato što je tako najbolje, ne zato što će „tržište izneti ono najbolje u ljudima“, ne zato što će „kompeticija dovesti do procvata akademskog života“, i ostalo u šta bi nas mogli ubeđivati ideolozi neoliberalizma, već, zato što je to prosto tako: „To rade i privatnici“. Isto tako, i školarine moraju da postoje, i da pritom budu visoke, jer je „svuda u svetu“ tako: 

„Uostalom svuda se u svetu plaća školarina i mi ne možemo državi osporiti pravo, da kada prosečno našu državu košta jedan student oko 5000 dinara godišnje, da zahteva takse.“ (ORNAS, 1936)

„Ovi drugi traže besplatno školovanje koje ne postoji nigde u svetu, a pri tom 70 odsto studenata na državnim fakultetima i jeste na budžetu![...]Naša država daje mnogo više para za budžetskog studenta, nego što mi uzimamo za samofinansirajućeg[...]Na mojoj Elektrotehnici – budžetski student košta 160.000, a školarina je 72.000.“ (Rektor Univerziteta BU, Branko Kovačević, za „Politiku“)

Vlast uvek poziva na poštovanje reda, na ono što je „svuda u svetu tako“, što „svi rade“, i što je „normalno“. Ali ona radi i nešto više od toga – ona prikazuje postojeći red (u ovom slučaju ekonomski) kao nužan. Prostom matematičkom operacijom pokazuje se da raspodela društvenog bogatstva naprosto ne može biti drugačija – ona se prikazuje kao nešto što ne zavisi od političke volje i odluka vlastodržaca, već kao nešto što prosto prati matematičke zakone. 

Kako je moguće da su, naposletku, govor akademskih vlasti protiv studentskih štrajkova iz 1936. i govor akademskih vlasti protiv studentskih blokada iz 2011, toliko slični? Njih deli preko 70 godina značajnih društveno-političkih promena, i dešavaju se u okvirima različitih oblika državne vlasti – sa jedne strane imamo monarhističku državu, sa druge strane parlamentarno-demokratsku. No možemo primetiti da se ovde ne radi o govoru monarhizma, ili parlamentarno-demokratskom govoru. I ako se 1936. pozivaju na kralja i otadžbinu, odnosno 2011. na demokratiju i građanska prava, oni se na njih pozivaju na isti način: pozivaju se, naprosto, na ono što je „red“.  To nije politički govor koji brani ideale krune i otadžbine, odnosno, parlamentarizma, vladavine prava, i slično. To je, naprotiv, apolitičan, ili antipoličan govor vlasti, bilo koje vlasti. Ovo je antidemokratski govor koji ima za zadatak da očuva monopol vlasti nad javnom sferom, i da one nad kojima se vlada, postavi na pravo mesto – u privatnu sferu.

Ovi govori iz 1936. i 2011. su identični utoliko što vlast uvek i svuda vrši iste funkcije: definiše granice, dodeljuje uloge i funkcije, i stara se o tome da svi poštuju ove granice i da niko ne ispada iz dodeljenih uloga. Na tragu Ransijera, nazvaćemo ovaj govor policijskim govorom. Policija je tu da legitimiše (u dvostrukom smislu: ona daje/oduzima legitimitet, i pita se ko su zapravo ta „lica“ koja protestuju), da iskopava dosijee prestupnika, da otkriva njihove motive, i da ih kažnjava (ne treba zaboraviti da su se univerzitetske vlasti i njeni eksponenti obračunavale sa studentima ne samo kroz saopštenja i izjave za medije, već i fizičkim nasiljem) – sve u cilju očuvanja javnog reda i mira, što se na kraju ispostavlja kao jedini javni interes. To su upravo operacije koje su vršile akademske vlasti protiv studenata u protestima 1936. i 2011, sa ciljem da se pitanjem očuvanja reda na Univerzitetu izbriše pitanje demokratizacije i de-privatizacije visokog obrazovanja. Zanimljivo je, da su, na kraju, kada je ova operacija izvšena, sva zvanična saopštenja u vezi sa blokadom Filozofskog fakulteta u Beogradu, izbrisana sa zvaničnog sajta.