utorak, 01. novembar 2011.

Darko Drašković: "Šta se krije iza ideje da su studenti izmanipulisani i da su studentski protesti populistički?"

Srbijanka Turajlić je izjavila dve stvari povodom protesta. Prvo, studenti su izmanipulisani. Drugo, protest je populističkog kakraktera. Dve, zaista, jednostavno izjave. Toliko bazične da možemo biti sigurni da S. Turajlić, lično, nije autorka ovih izjava. Naravno, nije reč o tome da neka “siva eminencija” smišlja ove izjave, kako bi ih naknano mantrali lakeji postojećeg stanja stvari, a protiv studenata koji protestuju. Naime, autor ovih izjava je nešto, samo po sebi, bezlično – vladajuća ideologija. Pozabavimo se, stoga, onime što ona ima da nam kaže.

Prvo, pristupimo ideji da su studenti (iz)manipulisana grupa. Razmotrimo pretpostavke koje se kriju iza ove predstave. Očigledno je da je onaj koji je manipulisan žrtva koja nema svest o tome da je žrtva. Prema tome, studenti su žrtve koje toga nisu ni svesvne. Drugim rečima, studenti su samo nesvesna oruđa u rukama nekih drugih ili nekog drugog. Koga? To S. Turajlić ne kaže. Međutim, ono što ona implicira jeste da su studenti idioti koji ne znaju šta rade. Za početak, nije loše. Profesorka fakulteta, koja je svoju (sumnjivu) političku karijeru praktično izgradila na mobilizaciji studenata tvrdi da su studenti idioti. Nije loše, za početak. Ali to naravno nije sve! Pozabavimo se idejom da su protesti populistički i poslušajmo šta ta ideja stvarno ima da nam kaže.

Dakle, S. Turajlić kaže da su protesti populističkog karaktera. Odmah na početku, zanimljivo je primetiti da dotična nije delila to mišljenje kada se radilo o studentskim protestima devedesetih. Svakome ko imalo poznaje socijalno pitanje studentske populacije devedesetih jasno je da studenti nisu imali preterano razloga (naročito imajući globalnu društvenu situaciju u vidu) da se žale na svoje socijalno stanje. Prema tome, studenti su protestvovali protiv nečega drugog ili protiv nekoga drugog. Primetimo tri stvari. Prvo, studenti su u to vreme bili na istoj poličkoj strani kao S. Turajlić (oni sada to, po prirodi svojeg protesta, nisu). Upravo zato, ona misli da studentski protesti devedesetih nisu bili populistički protesti. Stvar je tako prosta – dublje analize, u pogledu toga, nisu zaista potrebne. Drugo, studenti su devedesetih protestvovali protiv nečega što nije samo po sebi bilo i nije direktno studentsko pitanje. Treće, bez obzira na to šta mislimo o S. Miloševiću i njegovom režimu, jasno je da studenti nisu bili autonomni u svojim odlukama i svojim izborima – prema tome, složio bih se sa S. Turajlić: i manipulacija studenata, kao i bilo koje društvene grupe, je moguća (zašto bi uostalom studenti bili sakrosanktna društvena grupa koja nije podložna manipulaciji?).

Danas, kada studenti postavljaju autentično studentsko pitanje – dakle, ne pitanje politike ovog ili onog političara, ili ove ili one stranke -, i kada studenti jesu autentično autonomni u svojoj organizaciji i u donešenju svojih odluka, S. Turajlić nalazi da su studenti izmanipulisani. U najmanju ruku, čudno. Takve proteste, proteste u kojima studenti pokreću sami (bez podsticaja politčkih partija) autentično studentsko pitanje (a ne politički pitanje koje se tiče političara ili njihovih režima) S. Turajlić označava kao populističke. Zašto? U pitanju su dva fundamentalna razloga, odnosno dve fundamentalne pretpostake koje ću, u onome što sledi, pokušati da rasvetlim.

Prvo, S. Turajlić misli, poput njenog koaliciniog kolege Ž. Obradovića – koji je, podsetimo, bio jedan od onih ljudi protiv kojih su studentni devedesetih protestvovali – da je rangiranje neophodno. Zašto je rangiranje studenata neophodno? Odgovor je prost i očigledan: zato da bi pametni i vredni studentni imali prednost u odnosu na glupe i lenje studente – zato da se glupi i lenji ne bi “švercovali” na račun pametnih i vrenih, kao i na račun čitavog društva. Nije li to tako pravedno i tako očigledno? Nisu li protiv toga samo lenji i glupi studentni? Dobro, recimo da je tako. Ali zašto su lenji i glupi studenti lenji i glupi? Veorvatno zato što je priroda tako htela. Zaustavimo se malo na ovom argumentnu. Prvo, danas znamo da inteligencija i vrednoća nisu nikakve biološke karakteristike, već isključivo karakteristike koje se razvijaju na osnovu socijalno-kulturnih predispozicija. Ali složimo se za trenutak da to zaista jesu prirodne karakteristike. Zašto bi, u tom slučaju, socijalno norma morala da se određuje na osnovu onoga što bi bila prirodne karakteristika? Upravo tu se otkriva skriveni antidemokratski karakter S. Turajlić i njenih istomišljenika (Ž. Obradovića, protiv koga su neizmanipulisani studentni devedesetih protestvovali – stari gospodari u novim odelima? ostavimo to pitanje za neki drugi tekst). Naime, priroda je postavila razlike između ljudi, i te razlike treba socijalno sankcionisati – to je aksiom S. Turajlić. Ljudi nisu jednaki po prirodi, i dobro je što je to tako. Toliko je dobro da tu prirodnu nejednakost treba pretočiti u socjalne norme – u ovom slučaju, u normu rangiranja studenata. Svakome treba da ide prema njegovim zaslugama, a glupi i lenji studenti nisu zaslužili baš ništa… Uostalom, pa ne može baš svako da studira! Na šta bi to ličilo?! Ne živimo mi više u populističkom socijalizmu koji je hteo svakome da da to pravo… Uostalom, da njihovi roditelji nisu bili glupi i lenji, snašli bi se već nekako. I njihova deca bi, u tom slučaju, imala neophodna sredstva da studiraju. A znamo da iver ne pada daleko od klade…

Međutim, srž argumenta protiv populizma ne svodi se na ideju da prirodne razlike treba kanonizovati kao socijalne, tj. da ono što je prirodno treba da bude mrerlio socijalne politke. Uzgred budi rečeno, distributeri homofobije na veliko i malo u Srbiji pozivaju se upravo na taj argument kada smatraju da homoseksualcima treba uskratiti slobode. Ali ostavimo to po strani – Parada ponosa je prošla tako kako je prošla, sramno i neslavno. Vratimo se našoj temi. Populistički je, verovatno misli S. Turajlić, obećavati studentima ono što je nemoguće. Država nema para. Tačka. Prema tome, ne može svako da studira. Dobro. Ali zašto država nema para? Nema para zato što je budžet konačan resurs (nije li ekonomija veština baratanja oskudnim resursima?) i zato što su budžetska sredstva već uveliko distribuirana. Prema zaslugama – pametnima i vrednima gotovo sve, glupima i lenjima samo mrvice – toliko koliko je neophodno da glupi i lenji prežive, jer pametni i vredni moraju da imaju nekoga ko će da se bavi “prljavim” poslovima kako bi oni mogli u potpunosti da uživaju zasluge svoje inteligencije i vrednoće. Zaustavimo se, međutim, malo na ovoj ideji. Ona čini fundament mišljenja S. Turajlić, i verujemo da bi se i ona složila, stoga, da ne treba tek tako pretrčati preko nje. Naime, budžet je, znamo, nešto što se definiše skupštinski (skuština bi trebalo da predstavlja mišljenje većine, podsetimo, a većina je glupa i lenja…), nešto što nije “palo sa neba” ili “niklo iz zemlje”, već nešto se određuje. Nasuprot tome, S. Turajlić bi htela da nam ukupnu količinu novca i način distribucije tog novca predstavi kao neku prirodnu činjenicu, činjenicu koja uopšte ne zavisi od toga ko određuje budžet i kako određuje budžet. Shvatite, nema para, rekla bi nam ona. Jednostavno, nema! I svako ko studentima obećava “kule i gradove” neodgovorno širi očevidne neistine!

Ali da li je to zaista tako? Da li količina novca u budžetu i način njegovog raspoređivanja uopšte ne zavise od političkih aktera u igri? Recimo prvo da sada svi već dobro znamo, čak i oni koji zatvaraju oči pred tom činjenicom, da krize u kapitalizmu nastaju zbog hiperprodukcije. Dakle, ne zbog toga što nečega nema ili što nešto nedostaje, već naprotiv, zbog toga što nečega ima previše. Društvo, rekao bi jedan mislilac, u krizama kapitalizma “gladuje u izobilju”. Dakle, glad nije prirodna činjenica. Glad je društvenog porekla. Ali ostavimo po strani tog mislioca i njegovu misao koja nam se danas nameće sa više aktuelnosti nego za vreme njegovog života. Jasno je da količina para u budžetu, kao i da distribucija tih para zavisi od političkih aktera i odnosa snaga u polju politike. Dakle, to nije nikakva “prirodna” činjenica. Drugačije, pitanje da li u budžetu ima para, i na šta će da idu te pare jeste političko pitanje, a ne “prirodno” pitanje. Time što S. Turajlić pokušava da predstavi jedno eminentno političko pitanje kao pitanje prirodne činjenice koja je data, i koja ni od koga ne zavisi, ona obavlja standardan lakejsko-ideološki posao, i to za gazde koje ne vole preterano – to tako dobro znamo – da pune državnu kasu (pa i njihovi lakeji, ruku na srce, se stide kad treba to da traže od njih – niko normalan ne želi, valjda, da otera voljenu osobu od sebe preteranim zahtevima!). Naposletku, funkcija svake dominantne ideologije sastoji se u tome da nam neku društvenu činjenicu prezentuje kao prirodnu, i jasno je da je “naša” profesorka samo jedan funktiv te ideologije. Upravo zato smo rekli na početku teksta da ona nije autor onoga što izjavljuje.

Vidimo, prema tome, da S. Turajlić vrši dvostruki ideološki gest. Prvo, ona pokušava da jednu (sumnjivu) prirodnu činjenicu (tobožnje prirodne nejednakosti) postavi kao društvenu normu. Drugo, ona pokušava da jednu evidentno društvenu činjenicu predstavi kao prirodnu. To je celo “rodno mesto i tajna” uloge S. Turajlić i svakoga ko misli da su tekući studenti izmanipulisani ili da su protesti populistički. Naravno, pored ideološkog delovanje postoje i konkretnije, opipljivije materijalne koristi, ali to je tema nekog drugog teksta…

Нема коментара:

Постави коментар